Često sve u životu, pa i život sam uzimamo zdravo za gotovo. Jedna od onih koji se izdvajaju po sasvim drugačijem pristupu i životnom putu jeste Ivana Kuzmanović, spisateljica i life coach. Knjige su joj listom bestseleri: „Lemurova ljubav“, „Manje od tri“, „Od kada sam se zavolela - volim“, „U ime ljubavi“. Tople i iskrene, osvešćuju i pozivaju na ono što je najteže - okretanje sebi i rad na sebi. „Samo onaj ko rađa roditelje može se nazvati istinskim roditeljem. Loši učenici slušaju vrlo pažljivo. Dobri učenici sumnjaju vrlo pažljivo“, rekao je Mika Antić, a Ivana, koja je bebu dobila u 46. godini i od tada uči kako se postaje majka, bila nam je odličan sagovornik na temu roditeljstva.
Istinu da sve ima svoju svrhu i svoje vreme možemo prepoznati i u miru prihvatiti tek s vremenske i emotivne distance. Od dvadeset i šeste godine želela sam dete, a Bogu sam zahvalna što mi je molitve uslišio tek nakon dvadeset godina, koliko je meni bilo potrebno (očigledno) da emotivno sazrim i osposobim se za tu najvažniju ulogu. Jer moja molitva je glasila: „Molim te, Bože, daj mi da budem svestan roditelj“, ne samo roditelj. Naravno, i na sreću, nije svima potrebno toliko vremena... Ima i onih koji se temom roditeljstva bave površnije. Ja sam prošla Golgotu i morala prvo da rodim sebe pa onda dete. Sve drugo bilo bi naopako. Barem u mom slučaju.
- Koliko je trajala vaša borba za potomstvo i kako ste se borili sa sobom, sa okolinom? Ili ste puštali život da pokaže putanje?
- Okolina mi nikada nije predstavljala problem, niti sam imala bilo kakve pritiske. Naprotiv, porodica me je ohrabrivala da smisao života nije jedino u roditeljstvu i da se žena (čovek) može ostvariti na mnogo načina. Život je pokazivao putanje, davao znake. Ali ja tada nisam umela da ih čitam i prepoznajem. Okretanje ka unutra rešava mnoge probleme spolja.
- Ohrabrenje ste za mnoge žene koje željno iščekuju dve crtice. Postali ste mama u 46. godini, puni prikupljenih znanja i očekivanja. Šta vas je sačekalo?
- Cilj ovog intervjua jeste da ohrabri mame, ne da ih obeshrabri... Zato ću samo reći da ništa nije bilo onako kako sam očekivala, uprkos činjenici da sam se tako dugo i tako predano pripremala. Često pominjem kako sam tokom cele trudnoće (naravno, i dugo pre nje) meditirala i radila razne vežbe, slušala biranu muziku i verovala da će moje dete čim napusti moju utrobu, pustiti zvuk nalik mantri Omm :). Da njegove grčeve, ako ih uopšte bude bilo, nećemo umirivati fenom i usisivačem, već Bahom, Bramsom i Vivaldijem dok ga golog privijam na golo telo... No, nije bilo tako!
- Kako je izgledala trudnoća s Filipom i porođaj, čega se najradije setite?
- Najsnažniji utisak je prvi trenutak kada smo suprug i ja otvorili mejl u kojem je moj nalaz ukazivao na trudnoću, a sledeći, nedelju dana kasnije, to potvrdio. I završni, kada je suprug ušao u sobu intenzivne nege i kada smo zagrljeni drhtali i plakali od sreće dok je naše čedo bilo u inkubatoru na spratu iznad. Ne mogu da kažem da mi je trudnoća omiljeno stanje, ali da sam bila srećna i spokojna trudnica, to da! I Bogu hvala, sve je teklo kako treba.
- Za vreme trudnoće nastala je i jedna vaša knjiga, „U ime ljubavi“, može li to da se iščita u njoj?
- Roman „U ime ljubavi“ je snažan i, po mom mišljenju, važan jer govori o nasleđivanju ljubavi (modeli, načini, ograničenja, uverenja, zablude) i dužnosti svih nas da je uvećavamo i prenosimo dalje. Zanimljiv je u svim aspektima. Ali me je bavljenje sinom sprečilo da ga bolje ispratim u javnosti, te je imao „samo“ sedam izdanja.
- Kada žena postane mama, svi imaju nešto važno da joj kažu, da daju neki savet. Verujem da ni vas nije obišlo to, kao ni komentari u vezi s vašim godinama.
- Ispašće da ja živim u nekom drugom svetu... ali nije bilo saveta... Ne delujem kao osoba kojoj treba savet i kojoj je pristojno davati ga ukoliko ga ne traži. Naravno, moja mama je imala tu privilegiju po prirodi odnosa. Što se godina tiče, bilo je pozitivnih komentara u smislu hrabrosti, volje i vere. Te osobine su važne u svemu, uslov svakog uspeha. Nažalost, često ih stičemo tek u srednjim godinama.
- Da li je tačno da svi mislimo kako smo sjajni roditelji sve dok ne dobijemo decu?
- U mom slučaju bilo je tako. A kako slušam od drugih, veoma je česta ta pojava. Razbijaju se iluzije, okrenemo se naglavačke, rastavimo (ako smo pametni) na delove, sastavimo u nešto novo, primerenije potrebama novog bića (i našeg, i detetovog).
- Koliko god ne želimo da priznamo, roditeljstvo nas nepovratno menja kao ličnosti, a često menja i naš odnos prema poslu, načinu na koji se bavimo profesijom. Jednostavno prožima skoro sve aspekte života. Kako je to u vašem slučaju?
- Prioriteti promenjeni, raspoređivanje energije drugačije, odlučnost da eliminišem sve što ne doprinosi meni i mojoj porodici velika. Ne gubim vreme, ne trošim ga. Naprotiv, ispunjavam vitalnim sadržajima i ne potpadam pod uticaj globalne atmosfere.
- Kako se u svemu snašao vaš suprug, s obzirom na to da je on već imao roditeljska iskustva?
- Snašao se... šta mu drugo preostaje. I zajedno sa mnom učio. Prethodna iskustva se ne broje, prvo zato što je tada bio veoma mlad, zatim zbog toga što su poimanja roditeljstva bila drugačija, a napokon i što je on sada neko sasvim drugi.
- Jedna ste od retkih javnih ličnosti koji svoje roditeljstvo ne zavijaju u „cvetiće i leptiriće“. Da li i na taj način, deleći iskreno svoju roditeljsku priču i probleme, radite ono što je vaš posao - pomažete ljudima da nauče bolje da žive i koriste svoje potencijale?
- Cvetići i leptirići su mogući, ali samo povremeno, nikada stalno, nikad u svemu. Zato mislim da izjave selebritija i magazini koji promovišu ideale više štete nego koriste: u nama običnim ljudima stvaraju osećaj inferiornosti, neadekvatnosti, pa i zavisti. Obezvređuju nam ono što imamo jer, nažalost, čovek svoje mesto određuje upoređivanjem. Odgovaram na intervjue, gostujem u medijima, duboko verujući da time dajem impuls promenama, utehu kroz identifikaciju i svedočanstvo da možemo živeti kvalitetnije, bolje i srećnije.
- Da li i life coachu treba life coach?
- Da, i te kako je life coachu potreban life coach, i ja sam zahvalna što ga imam. U mojoj trenutnoj fazi, u mom procesu sazrevanja, njegovo ime je - Filip.
Sve za šta sam govorila „nikad“, desilo se
- Ono najvažnije čemu vas je Filip naučio do sada?
- Ohhh, toliko je toga! Proširio mi je granice voljenja. Otkrio mi mnogo toga o meni samoj. Pokazao da su definicije krhke i klimave. Uverio da se nova duša stiže formirana. Onda mi „pravimo“ čoveka po sopstvenoj ideji kako čovek treba da izgleda. Precenjujemo sopstvenu ulogu. Vozi Filip trotinet pa kaže „Mama, prati me!“. A ja: „Hoću, sine!“ A tiho dodajem: “Samo da mi Bog da te što duže pratim.“ Još manje sudim, još ređe komentarišem i veoma, veoma retko izgovorim reč „nikad“. Jer sve za šta sam govorila „nikad“, desilo se.
